Top 10 similar words or synonyms for смутно

протромбинско    0.855924

догледно    0.824460

гриничко    0.813215

полиномијално    0.812281

елекронски    0.810501

проведено    0.808346

аптт    0.807967

малолетства    0.799222

цицероновог    0.796546

сервантесово    0.795079

Top 30 analogous words or synonyms for смутно

Article Example
Смутно време У јесен године 1604, тај Дмитриј пошао је на Москву на челу једне војске коју је сакупио. Потучен код села Добриничи, недалеко од Новгорода-Сјеверског, он побеже у Путивљ, напустивши остатке своје војске. Козаци из граничне области Путивља и свакојаке скитнице образовали су једну народну војску да потпомогну његов потхват и заузели град Кроми, који је Борис опсео. Али опсадна војска нема одушевљења и ускоро почиње да се колеба; опсада се развлачи, и у априлу 1605. године цар Борис умире изненада, можда отрован. Његов млади син Фјодор ступа на престо, али војска која опседа Кроми прилази самозванцу, и за време једне побуне у Москви Фјодор је убијен.
Смутно време Уједињење против туђинаца и ослобођење Москве. — Пред пољском опасношћу, све странке и све супарничке групе ујединиће се да ослободе Москву и руску територију од освајача, али ће то уједињавање ићи тешко и веома споро.
Смутно време Манастир Тројица-Сергијево упућује на све стране позиве народу да се уједини ради спасења отаџбине. Вароши већају и ступају у међусобну везу. Тада земскиј староста (изабрани председник) Нижњег Новгорода, Козма Минин-Сухорук, отпочиње да сакупља једну нову народну војску. То је човек у коме је сједињено политичко одушевљење са изванредно практичним духом. На његово заузимање становници Нижњег Новгорода одлучују да створе потребна новчана средства за образовање народне војске и нуде заповедништво над њим кнезу Пожарском који се на своме имању, недалеко од њиховога града, опоравља од рана задобијених код Москве када се борио у војсци Љапунова. За време зиме 1611—1612. године народна војска се повећава одредима племића који су дошли из многих војних округа. У пролеће 1612. године велика Пожарскова војска креће се, не на Москву, него на Јарослављ, где се задржава доста дуго. Пожарски сматра да треба најпре успоставити ред у земљи, па ће после тога ослобођење Москве ићи лако. Један Земски Собор окупља у Јарослављу изасланике већег броја градова и брижљиво ради на унутрашњој организацији државе. Пожарски помишља да изврши избор новога цара у Јарослављу, но у том дознаје да се једна нова пољска војска, под заповедништвом хетмана Хоткијевича, приближује Москви, те он одлучује да похита престоници. Када се његова војска приближила, избијају распре међу козацима који су били остали пред Москвом после растурања прве војске. Уопште узев, они дочекују Пожарскога неповерљиво и непријатељски, јер се сећају својих сукоба са Љапуновом; они чак одашиљу убице у Јарослављ да га убију. Један део тих козака, под вођством Заруцкога, напушта московски логор и одлази у Астрахањ. Други, верни кнезу Трубецком, остају пред Москвом. У августу 1612. године Пожарски се појављује пред градом и улогорује се подаље од козака. Узајамно неповерење спречава племиће и козаке да раде договорно. Долази и Хоткијевич. Започиње борба између Пољака и одреда што га је Пожарски послао њима у сусрет. Како козаци неће да се умешају, Аврам Паљицин, економ манастира Тројице-Сергијево, обраћа им се једним ватреним говором; тада они јуре у борбу; Хоткијевич, потиснут, мора да се одрекне намере да помогне Пољацима опседнутим у Кремљу. После тога успеха односи између племића и козака постају срдачнији; опсада је организована сложно, те се Пожарски и Трубецкој састају свакога дана да се посаветују и издаду заповести за сутрадан. Пољаци опседнути у Кремљу пате страховито; услед недостатка хране људи умиру од глади; њихов отпор ближи се крају. У октобру козаци заузимају на јуриш Китај-Город (утврђени кварт близу Кремља). Одмах затим опсађени отварају врата Кремља и предају се.
Смутно време После тога је Борис потпун господар. Његов стварни положај је званично признат када је добио назив „велики штитоноша и намесник”, са правом да прима стране посланике и даје правац дипломатским односима. Скоро десет година влада он Русијом мудро и вешто, лечећи ране што су их оставили ужаси опричнине и поправљајући коликогод је могућно грешке из последњих година владавине Ивана IV; тако он успева да преотме од Шведске градове Ивангород, Јам, Орјешек и Корелу. Унутра у земљи, он се труди да обезбеди себи поуздану потпору против својих политичких супарника. Године 1589. он успева веома вешто да васељенски патријарх пристане на стварање патријаршије у Русији и уздиже на то достојанство свога кандидата Јова; после тога он може да рачуна на моћну потпору црквенога поглавара. Потом се интересује за односе између поседника и сељака. Земљопоседници су се много жалили на бежање сељака који су имали дугова према својим господарима и нису могли да их исплате. Гоњење бегунаца стварало је многе тешкоће, јер су сељаци прелазили од једнога поседника другоме, па пошто би примили нове позајмице за настањивање, поново би побегли; када би се ухватио један такав бегунац, било је тешко проценити поверилачка права разних његових господара. Било је дакле нужно створити прописе о томе. Годунов, одговарајући жељама земљишних поседника, потписао је године 1597. један указ којим је одређено да у року од пет година бегунац може бити силом враћен своме господару. Познији укази забрањују велепоседницима да домамљују себи сељаке малих поседника. Све ове мере доказују старање Бориса Годунова да заштити интересе малога и средњег племства обавезног на војну службу, које му може бити од користи у случају сукоба са увек непријатељски расположеним високим племством.
Смутно време Јануара 1598. године Фјодор умире. Власт прелази на његову удову Ирену, али се она ускоро одриче престола и повлачи у манастир. Потребно је дакле изабрати новога цара. Борис има највише изгледа на успех, јер он стварно управља земљом већ више од десет година; њега подржава патријарх Јов, који му дугује захвалност, а може да рачуна и на службено племство. Али се високо племство изјашњава против њега и истиче друга имена. Најопаснији Борисов супарник је бојар Фјодор Никитич Романов, веома популаран у Москви и нећак Анастасије, прве жене Ивана IV, те према томе рођак покојнога цара. Патријарх Јов је сазвао Земски сабор и предлаже, без икаквог објашњења, да се Борис изабере за цара Русије. Свештенство и службено племство преовлађивало је на тој скупштини, и бојари нису могли да им се успротиве, те је круна понуђена Борису, који је неколико пута одбио да је прими, али је напослетку пристао.