Top 10 similar words or synonyms for прецењивали

цезарови    0.598083

финансиране    0.588944

проруских    0.585992

bašaidu    0.580811

надмоћних    0.580563

деморализације    0.566561

паннационални    0.560349

карелаца    0.559758

сломиле    0.558520

претрпјеле    0.558098

Top 30 analogous words or synonyms for прецењивали

Article Example
Стефан фон Миленковић Од 1865, када је изашла прва, па до 1912, када је изашла последња збирка Миловљевих песама, дакле у току близу педесет година његовог књижевног рада, појавио се цео низ Миловљевих збирки иесама, новела, драма, и један роман. Али, и са стране оних који су га прецењивали и са стране оних који су га потцењивали — Милову је поклањана пажња углавном као лиричару. Умро је на прагу своје осамдесете године, 1915, у Медлингу крај Беча, у својој кући, на којој је одмах затим откривена спомен-плоча c натписом:
Акција Т4 Почетком октобра, све болнице, старачки домови и санаторијуми су морали да пријаве све пацијенте који су били институционализовани пет или више године, који су примљени као "криминално луди", који су били "неаријевске расе", или којима је дијагностификовано неко од стања са одређене листе. Међу овим стањима су били схизофренија, епилепсија, Хантингтонова болест, узнапредовали сифилис, сенилна деменција, парализа, енцефалитис и "уопштено терминална неуролошка стања". Многи лекари и управници су претпоставили да је сврха ових извештаја да се одреде штићеници који су били у стању за регрутовање за "радну службу". Стога су они често прецењивали степен обољења својих пацијената како би их заштитили од присилног рада - што је имало фаталне последице. Када су неке институције, често у католичким областима, одбиле да сарађују, тимови Т4 лекара (или у неким случајевима нацистичких студената медицине) су посећивале те институције и сачињавале своје листе, понекад врло непажљиво или идеолошки мотивисано. Сви пацијенти Јевреји су одведени из институција и убијени током 1940.
Битка код Гринвалда Тешко је проценити тачан број војске са обе стране. Постоје само два поуздана извора која описују битку у потпуности. Најбоље очуван и најкомплетнији извор оставио је Јоанес Лонгинус (лат. Ioannes Longinus), али се у њему не помињу тачне бројке. Други је непотпун и сачуван само у фрагментима неког другог документа из XVI века. Убрзо након битке, децембра 1410. г., нови Велики Мајстор Тевтонског реда, Хајнрих фон Плауен (нем. Heinrich von Plauen), послао је писма владарима западно-европских држава, у којима је битку описао као „"поход против злих пагана"“. Ово гледиште су делили и многи други хроничари. Пошто је исход битке био продужење, модерним језиком речено, пропагандних кампања обе стране, многи страни аутори су често прецењивали пољско – литваснке снаге у покушају да објасне драматични резултат.
Живојин Мишић Победа у Церској бици подигла је углед српске војске у очима пријатеља и непријатеља. Због тога су нарочито пријатељи, прецењивали њене могућности и захтевали од српске Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустро-Угарске. Руси су у томе били посебно упорни, јер су желели да Срби спрече да се део аустроугарских снага пребаци са Балкана у Галицију. Из солидарности са савезничким армијама, српска Врховна команда је наредила 6. децембра, да Прва армија форсира Саву и пређе у Срем, а Ужичка војска и црногорски Санџачки одред да предузму операције у источној Босни, да на свом фронту вежу што јаче снаге непријатеља. Друга и Трећа армија задржане су у одбрани на Дрини од њеног ушћа до Љубовије. Предвиђајући да ће аустроугарска војска обновити напад, чиме би поправила психолошки шок од пораза у Церској бици, Врховна команда није очекивала да ће у новој офанзиви бити ангажоване још крупније снаге него у претходној кампањи. У недостатку својих извора информација, због потпуног побачаја сопствене обавештајне службе, Врховна команда се ослонила на обавештења из страних извора. Тако је на основу нетачних обавештајних података италијанске војске, примљених преко руске војске, српска Врховна команда поверовала да је дошло до повлачења целокупне аустроугарске Шесте армије и њеног упућивања на Источни фронт, што се испоставило као нетачно, јер је управо та армија била остављена на положајима горње и средње Дрине, ојачана једним и по корпусом Друге армије и да се спремала да предузме нову офанзиву против Србије, о чему српска обавештајна служба није никакве податке.
Техеран Сафавидски интерес за унапређење Техерана данас се тумачи двема чињеницама. Прва гласи да је Сајед Хамза, један од сафавидских предака, покопан у оближњем Рају покрај маузолеја Абдул Азим-шаха. Према другој, сам Техеран имао је дугу шијитску традицију што најбоље потврђују бројни верски споменици шијитског карактера. Ови фактори сентименталне су природе и вероватно су имали одређену али не и пресудну улогу, јер таква се приписује жестоким иранско-османлијским ратовима из тог времена што је свакако имплицирало подстицајем на што бољу заштиту фортификацијама. О овом сведочи и чињеница да су Сафавиди због изложености османлијским нападима престолницу прво преместили из Табриза у Казвин, а затим још југоисточније у Исфахан. Урбанистички развој у Техерану доводи се у везу с овим променама престоница јер је премашивао потребе становништва, па постоји врло велика могућност да је сам Техеран требао постати главним градом. У прилог томе, Xавиер де Планхол истиче несразмерност површине града и броја становника односно кућанстава: градске зидине протезале су се око осам километара што подразумева површину од око 4,5 km², а број становника кретао се између 15 и 20 хиљада судећи према Хербертовим записима који спомињу 3000 кућа 1627. године. Захваљујући Тахмасповим фортификацијама, град је могао примити барем 100.000 људи па није било потребе за даљим урбанистичким ширењем све до 19. века када је Техеран досегнуо ту бројку. Европске путописе из Техерана, у којима се истиче величина града, модерни историчари тумаче управо овим несразмером урбано-популацијског односа и сматрају да су путописци као Пиетро Дела Вала прецењивали његову важност. Водећи ирански градови у то време били су Исфахан, Кашан и Табриз, док је Техеран сафавидској династији деценијама служио првенствено као војно утврђење. Сафавиди овде нису изградили велике џамије и друге престижне грађевине као у Исфахану, а у прилог томе иду и дела француског путописца Жан Шардена који Техеран крајем 17. века назива „маленим градићем”. Ипак, у граду је био изграђен велики чахарбаг (персијски врт), а у време владавине иранског шаха Сулејмана -{I}- Техеран је добио и царско повереништво (перс. -{"divān-ḵāna"}-) у којем су се 1720. године састали шах Султан Хусаин и османски велепосланик Ахмед -{III}-. Град је страдао 1720-их година приликом инвазије Хотакијске династије на западу Иранске висоравни.
Педагогија Педагогија је попут других друштвених наука, а можда и више од њих, пролазила кроз све етапе друштвеног развитка буржоазије. У почетку, педагогијом су се бавили углавном филозофи, те се највише разматрају они проблеми у педагогији који су истовремено могли да буду и предмет филозофских концепција. Малобројни су дали свој допринос развоју педагошких идеја и данас се сматрају педагошким класицима. Један од најранијих представника је Џон Лок. Он пре свега заступа интересе буржуаског друштва и њега не занима образовање ширих народних маса као Комненског. Он ставља акценат на садржај васпитања и његову улогу у развоју личности, али пре свега у породици, а не у школи. Од Комненског се разликује и у погледу моралног васпитања, јер извор моралних врлина види у потребама пословног човека и џентлмена, а не у Богу. Највећи допринос је дао у области теорије сазнања, јер је сматрао да формирање личности зависи од искуства, а не од „урођених идеја“, што га чини представником емпиријске теорије о факторима развитка личности. У 18. веку се издваја више филозофа који су дали допринос педагогији, као што су Хелвеције, Дидро и Холбах. Попут Лока и они су порицали урођене идеје и давали првенство чулном сазнавању индивидуе. Због тога су чак и прецењивали утицај васпитања. Залагали су се за изучавање природних наука, као и за умно и морално васпитање, али ослобођено религијског утицаја. Такође су школском васпитању давали предност у односу на оно које се стиче у породици. Ипак, ови француски материјалисти су у неким педагошким схватањима били екстремни. Жан Жак Русо (1712 - 1778) се, пак, залагао за интересе ситне буржоазије, која је тада представљала средњи слој, демократско-либерално настројен. Дао је, између осталог, теорије о слободном развитку и васпитању, о васпитању у природи, индивидуалном приступу детету, казнама путем природних последица, јер је био заговорник против физичког кажњавања, а истицао је и значај умног васпитања. Његове идеје су биле недоследне и противуречне, а замерке су му и да је идеализовао природу детета, његово издвајање из друштва, несистематичност у стицању знања, лош став према женској деци итд. Ипак, имао је утицаја на касније педагоге, као што је Кант. Он је на Универзитету у Кенингсбергу предавао и педагогију, као „практичну филозофију“. Он заговара неопходност васпитања у људском животу и дели га на пет компоненти: физичко, дисциплиновање, цивилизовање, умно и морално васпитање. Кант на васпитање не гледа као на пријатну активност за дете и централно место заузима дисциплиновање, односно навикавање на послушност, при чему је дозвољено и физичко кажњавање. Ипак свој став брани неопходношћу васпитања, јер се дете рађа са животињским особинама и потребно је да васпитањем постане човек. Кант је био против да се педагогија изгради као наука, јер је сматрао да она не може јасно да разграничи свој предмет проучавања у односу на друге науке, па самим тим може да има статус само теорије. Наиме, он је сматрао да су за циљеве, методе и средства васпитања већ задужене филозофија (односно етика) и психологија. Његов наследник на катедри, Јохан Фридрих Хербарт је напротив сматрао да педагогија може бити самостална наука ослањајући се на достигнућа поменуте две. Такође под утицајем Русоа, али са другачијим концептом од Канта је био Песталоци (1746—1827). Он уноси новину у моралном васпитању, које је несебично и заговара принцип природности у васпитању. Наиме, он заговара очигледност у учењу и важност посматрања и запажања света који окружује дете. По Песталоцију, то условљава развој разума, расуђивања и уопште интелектуалних способности. Осим принципа очигледности, он заступа и принцип самоделовања, индивидуалности и систематичности. Такође, покушао је да споји наставу са производним радом. Крајем 18. и почетком 19. века јавља се још значајних педагога, нарочито у Немачкој. Адолф Дистервег (1790—1866) је био противник клерикализма, реакционарних пруских закона о школству и формализма у школи. Значајно је да се бавио проблемима образовања наставника, за којима се јављала све већа потреба због ширења мреже школа у тадашње време. За њих је написао и више уџбеника, а наглашавао је важност личности наставника у образовању. Фридрих Фребел (1782—1852) се бавио предшколским узрастом и започео је рад у области која данас представља дисциплину педагогије; предшколској педагогији. Иако постоје замерке на његова схватања, он је урадио и много позитивних ствари, као што је инсистирање на самоактивности и стваралаштву и важности игре у васпитању и остварио је јак утицај на касније педагоге у многим земљама. Чак се касније концепције засноване на његовим радовима и називају „неофребелизмом“. Већ поменути Хербарт је имао велики утицај педесетих година 19. века, иако су се његова дела појавила много раније. Његове идеје су биле прихваћене у многим земљама, а њихов утицај се осећао до тридесетих година 20. века. Читав педагошки покрет је познат као „хербартијанство“. Због свега тога, многи га сматрају највећим педагогом у историји, па чак и оснивачем педагогије као науке. Он је заправо и настојао да педагогију изгради као самосталну науку и то дедукцијом, па многи његове концепције називају „дедуктивном педагогијом“. Наиме, основни пут за изграђивање и конституисање педагошке науке по Хербарту је била дедукција, односно да једно педагошко начело произилази из другог, попут последице. Он је први који је настојао да јасно разграничи научни део педагогије од практичног, уз образложење потребе за постојањем и једног и другог. По ставовима, био је индивидуалиста, а његова теорија интелектуалистичка, на шта указује његово схватање сазнавања; да је оно субјективно, јер је резултат утицаја споља. Истовремено, оно је и самоспознаја душе, па има за циљ да развије форму мишљења, која је зато битнија него сам садржај сазнања. Оваква концепција педагогије је механицистичка и у њој доминира формални правац. Због своје привржености идејама Платона, а истовременим одбацивањем идеја Русоа, Хербарт је био омиљен међу фашистима у Немачкој, који су се позивали на идеје о васпитању са циљем послушности, неприкосновености ауторитета вође, дисциплинованости воље. Хербарт је инсистирао на одређивању циља васпитања, који је био идеалистички постављен. Да би се циљ постигао, потребно је применити три средства: управљање децом, наставу и дисциплиновање. Посебно се бавио проблемима наставе, којој је придавао велики значај, посебно средњошколској настави. По његовом мишљењу, настава мора да прође четири ступња: јасност, асоцијација, систем и метод. Иако је одлазио у шаблонизам и формализам, Хербарт је урадио много на унапређењу педагогије, а и издејствовао је да катедра педагогије на којој је предавао стекне равноправан статус са осталима. Хербартови следбеници су били бројни и међу њима се издвајају Цилер, Рајн, Стој и Вилман, али нису увек слепо следили његове идеје, већ су покушали и да их актуелизују. Међутим, јављали су се и правци супротстављени Хербартовим идејама. Један од значајнијих противника био је Ушински (1826—1870). Он је тежио да предмет проучавања педагогије повеже са тековинама више наука, између осталих и антропологије и физиологије. Саму педагогију је посматрао као вештину, веома блиску уметности, која да би се постигла, потребан је широк спектар знања о ономе ко се васпитава (отуда уплив и биолошких дисциплина).